Дискусије вођене током пленарног дела и тематских сесија потврдиле су да савремени изазови просторног и урбанистичког планирања захтевају интегрисан, интердисциплинаран и партиципативан приступ, заснован на јачању институционалне координације и принципима одрживог управљања простором. Посебно је истакнута сложеност процеса планирања на локалном нивоу, нарочито у контексту усклађивања регулаторних захтева, развојних интереса и потреба локалних заједница. Излагања и дискусије отворили су важна питања примене услова ималаца јавних овлашћења, односа између планске регулативе и потребе за флексибилнијим планским приступима, као и значаја активнијег укључивања грађана и других релевантних актера у процесе доношења планских одлука.
Посебна пажња посвећена је трансформацији простора под утицајем друштвено-економских промена, при чему су напуштени индустријски и рударски простори сагледани истовремено као развојни изазов и потенцијални ресурс будућег просторног развоја. Дискусије су додатно указале на значај очувања идентитета простора, процеса његовог брендирања, као и на последице промена намене површина по локалне заједнице, функционалну организацију простора и квалитет живота становништва.
Закључено је да унапређење система просторног и урбанистичког планирања подразумева већу транспарентност процеса, јачање међусекторске сарадње и прилагодљивост планских инструмената у условима интензивних друштвених, економских и просторних трансформација. Посебно је наглашена потреба за јачањем стручних и институционалних капацитета локалних самоуправа, уз очување професионалог интегритета планерске струке као кључног ослонца одговорног и независног стратешког планирања.
Кључни налази и препоруке:
- Потребно је активно радити на интеграцији система планирања. Плански документи просторног и урбанистичког планирања, развојних стратегија и секторских политика нису процедурално ни суштински довољно повезани, што се нарочито испољава на локалном нивоу, на коме се осећа „суфицит“ планова, а дефицит њихових ефеката у простору.
- Код развијања и имплементације нових дигиталних алата, треба подједнаку пажњу посветити доприносу демократичности процеса, информисаности одлука, као и ефикасности саме процедуре планирања. Дигитални алати не смеју да ограниче и отежају партиципацију (нису сви дигитално писмени, немају приступ интернету, не може се у виртуелном простору развити непосредна дискусија, неговати култура дијалога итд.), већ да је унапреде. Са друге стране, потребно је да информације које можемо добити у форми различитих геопросторних података буду примењиве у процесу планирања и аргументације планских решења, око чега је потребно постићи консензус струке.
- Следеће измене Закона о планирању и изградњи базирати на евалуацији ефеката које систем планирања има у простору, а не само ефикасности издавања грађевинских дозвола, за шта је потребно системско праћење спровођења планова и промена у простору (мониторинг и евалуација) у будућности. Посебну пажњу посветити чињеници да су многи кључни плански документи донети на локалном нивоу (просторни план, ГУП, ПГР) застарели, јер су рађени пре доношења Закона о планском систему 2019. године, и пре многих измена у целокупном законском оквиру. Парцијалне измене које се често раде на локалном нивоу прете да уруше кохерентност просторног и урбаног развоја.
- Проширити надлежности и побољшати капацитете локалне самоуправе, као носилаца израде планских докумената, да се баве доменом просторног и урбанистичког планирања и развоја. Много већа одговорност и задатак мора бити на локалној самоуправи (не на планским комисијама и обрађивачима). Локална самоуправа, као управљачко тело на локалном нивоу, треба да буде пандан Агенцији за просторно планирање и урбанизам на републичком, које би се активно бавило развојем – од усклађивања различитих планских докумената, креирања планских/пројектних задатака, преко активног вођења процеса партиципације и сарадње различитих учесника, до праћења спровођења планова и промена у простору.
- Регенерисати локалне урбанистичке заводе на нивоу градова у Србији, као јавна урбанистичка предузећа и буџетске кориснике, и уложити у подизање њихових капацитета да се баве просторним и урбаним развојем и уређењем. Израду стратешких и свеобухватних просторних и урбанистичких планова (ПП, ГУП, ПГР), који су од кључне важности за градове и општине у Србији, ставити у надлежност јавних урбанистичких предузећа.
- Значајно унапредити почетну фазу израде плана. У том циљу, вратити у процес планирања корак израде Програма плана. Програм плана би требало да обухвати израду различитих студија, анализа и процена, јасно дефинише циљеве израде плана и омогући рану и ефективну партиципацију шире јавности (потребе, предлози), пре доношења формалне одлуке о изради плана. Рани јавни увид, како је сада дефинисан Законом, не доприноси довољно побољшању квалитета планског решења – на увид се излаже материјал који није утемељен у потребама и условима ИЈО, а повратна информација грађанима се не даје.
- Вратити просторни план подручја посебне намене у хоризонтално и вертикално координисан систем планирања – у партнерству са локалним самоуправама, у складу са локалним плановима и потребама и са могућношћу даљег спровођења плановима генералне и детаљне регулације на локалном нивоу. Увести контролу усклађености ППППН са плановима вишег реда, попут свих других просторних планова, нарочито имајући у виду да овај документ доноси Влада РС.
- С обзиром на чињеницу да се планско окружење убрзано мења, уводећи нове и развијајући старе парадигме (одрживост, интеграција), концепте (мобилност, резилијентност, СМАРТ, зелена градња…) и алате (ГИС, еПростор), хитна је потреба за континуалном едукацијом свих учесника у планирању. Кроз подзаконске акте развити неке од основних методологија израде студија и планова, које могу да одговоре савременим захтевима планирања.
- Кроз подзаконски акт уредити област и процедуру партиципације на различитим нивоима планирања (није исто на нивоу блока, месне заједнице, општине и државе) – учеснике, права и обавезе. Развој комуникације и сарадње ставити у фокус планирања као делатности од јавног значаја.
- Побољшати улогу и позицију одговорних просторних планера и урбаниста, као независних стручњака, лиценцираних од стране државе, одговорних за вођење процеса планирања у савременом плуралистичком контексту – различитих, често сукобљених, јавних и приватних интереса. Омогућити директну комуникацију свих актера (нарочито јавног, цивилног и приватног сектора), са планером као кључним повезујућим елементом.
- Неопходно је јачање институционалних и стручних капацитета локалних самоуправа, укључујући ангажовање ширих интердисциплинарних тимова и ослањање на јавна урбанистичко-планерска предузећа као значајне носиоце континуитета у процесима просторног и урбанистичког планирања. Истовремено, гарант независног, одговорног и стратешки утемељеног приступа планирању мора да остане струка, односно професионални интегритет планера без обзира на институционални оквир организовања.
- Потребно је законским решењима јачати стварну аутономију локалних администрација у области урбанистичког планирања, с обзиром на тенденцију измештања надлежности на национални ниво планирања;
- Однос између планирања, тржишта и локалне управе треба редефинисати кроз прецизније дефинисање појма јавног интереса и увођење интегрисаних, транспарентних и контролисаних модела сарадње – ране и суштинске партиципације, ППП – приватно јавних партнерстава, урбанистичких конкурса, планирања обавезног приуштивог становања, зелене инфраструктуре и сл;
- За постизање одрживих планских решења једно од најважнијих средстава је побољшање зелене инфраструктуре и зеленила приликом сваке интервенције у простору;
- Велики комерцијални пројекти у развоју града и ширих територија често нису у складу са принципима и визијама одрживог и хуманог развоја, те је потребна даља дискусија и истраживање поводом ових тенденција;
- Посебну пажњу треба посветити развоју пилот пројеката на локалном нивоу, који могу послужити као примери добре праксе и тестирање иновативних приступа који су веома актуелни у ЕУ пракси.
Полазећи од дискусије у којој су учествовали стручњаци и представници институција из Србије, Републике Српске и Хрватске, указано је и на заједничке изазове у области планирања и уређења простора карактеристичне за шири регионални контекст југоисточне Европе.
Уочено је повезивање заједничких тема и проблема које се односе на развој урбаних градских насеља и ширег просторних обухвата, што указује на изражену синергију између сродних дисциплина коју је неопходно даље развијати и унапређивати на наредним конференцијама.
Учесници панела су кроз анализу законских оквира земаља из којих долазе, као и примера из праксе, сагласно констатовали да се локалне самоуправе данас налазе на пресеку различитих интереса, притисака и одговорности, уз изражено слабљење јавних урбанистичких и планерских институција, при чему је улога локалних самоуправа од кључног значаја за имплементацију одрживих и интегрисаних просторно планских решења.
Постојећи институционални и нормативни оквир у великој мери ограничава локалне самоуправе да ефикасно одговоре на савремене изазове у простору: убрзану трансформацију градских и сеоских места, пословних, индустријских и логистичких зона (броwнфиелд-а), демографске трансформације у сеоским и туристичким подручјима. Посебно су истакнути проблеми урбане реконструкције и обнове старих градова и туристичких места, губљења идентитета и аутентичности, услед растућег притиска агресивног туризма и савременог тржишта некретнина.
Идентификовани су различити конфликти у простору, који се најчешће манифестују као сукоби између јавног интереса и инвестиционих приватних иницијатива, између заштите природних ресурса и развојних потреба, као и између очувања непокретних културних добара и савремених захтева урбаног развоја.
Неопходно је наставити са разменом знања и искустава на националном и међународном нивоу, као и са развојем методолошких и практичних алата који ће омогућити квалитетније, отпорније и инклузивније обликовање простора и насеља у будућности.
Сесија посвећена излагањима младих истраживача обухватила је радове груписане у четири тематске целине: урбанистичко-архитектонске приступе, урбано и рурално-географске анализе, питања екологије и заштите животне средине са посебним освртом на обновљиве изворе енергије, као и туризам и планирање туризма. У првом делу пажња је била усмерена на промене урбанистичких параметара, трансформације стамбених блокова и регенерацију приобаља као инструмент одрживог развоја, док су урбано-руралне теме отвориле питања неформалности у урбаном пејзажу, доступности јавних услуга и трансформације руралних система насеља. Еколошки сегмент обрадио је изазове еколошке (не)освешћености, конфликте између заштите животне средине и развојних приоритета, као и могућности соларне енергије кроз планирање и вишекритеријумске приступе. У завршном делу, радови су се бавили улогом посредника у развоју домаћег туризма, лоцирањем погодних локација за туристичке објекте и усклађивањем туристичких активности са принципима одрживог развоја. Као заједничка нит истакнута је релевантност и све већа употреба савремених технологија, посебно ГИС-а и даљинске детекције, уз нагласак да је за анализу простора и квалитетно решавање развојних изазова од кључне важности сагледавање шире слике и контекста.